Saznanje

Које су последице давно потписане Декларације којом је – у СФРЈ – договорено да Срби уче латиницу а Хрвати ћирилицу, због чега Хрвати одлуке нису (ис)поштовали уопште, док их Срби поштују и данас, те шта је све одлучило о сазивању конференције под називом „60 година након Новосадског договора: Српска језичка политика данас“, за „Печат“ објашњава један од организатора овог скупа.

Пре тачно шездесет година, 10. 12. 1954, потписан је такозвани Новосадски договор „којим је договорено да Срби уче латиницу а Хрвати ћирилицу. Хрвати га, међутим, нису испоштовали, док га Срби поштују и данас“, стоји у делу забелешке са управо одржане конференције у Културном центру у Новом Саду поводом овог јубилеја, под називом „60 година након Новосадског договора: Српска језичка политика данас“. Скупу су присуствовали и своје радове на ову тему представили признати стручњаци из области језика, а иницијатива за организовање конференције потекла је од др Андреја Фајгеља, директора Културног центра Новог Сада.
У жижу јавности Андреј Фајгељ доспео је пре годину дана када је уместо латиничног логоа и латиничне табле Културног центра поставио ознаке на ћирилици. Месецима су трајали напади и реакције појединаца, институција и медија којима је то дубоко засметало, а неки од њих су ишли дотле да су ћирилични лого поредили са кукастим крстом и окарактерисали га као − фашистички! Наш саговорник отпочео је своју академску каријеру као француски доктор наука. Доцент је на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу. Филозофски факултет у Новом Саду завршио је као један од најбољих студената. Магистарске и докторске студије крунисао је упоредном студијом из епике и књижевности на тему „Гусле“, упоредивши, како каже, Хомера, француско витешко песништво и – српске гусле. Фајгељ је свој рад одбранио са највишим похвалама које је до сада добило само пет одсто докторанада. После школовања, наставља академску каријеру као професор, али и као активиста, најпре у невладином сектору, затим у политици. Заменик је председника странке „Трећа Србија“ и директор Културног центра у Новом Саду. У Новом Саду и живи, са супругом и четворо деце, дајући, како каже, својим примером одговор на два највећа проблема у Србији − белу кугу и одлив мозгова.
„Супруга и ја смо, након завршетка студија и доктората у Француској, могли тамо и да останемо. У Француској се родило наше прво дете. Међутим, одабрали смо да се вратимо у Србију. Имамо четворо деце и мислим да је то моја главна порука − да је могуће живети и радити у Србији и имати четворо деце.“
Како сте се у обиљу тема за своју докторску дисертацију определили баш за – гусле?
– Мој ментор, један од водећих француских, па и светских индоевропејаца, Пјер Созо, тражио је да радим управо на ову тему, јер сам их једаред, сасвим случајно, поменуо у разговору. Ту су се и спојиле моја научна каријера и моја љубав за српску традицију, нарочито за епику, коју сам заволео још у најранијем детињству, преко песама о Марку Краљевићу, народне песме и приче, а слушао сам их као дете. Одушевљење народним песмама је, како сам растао, такође расло и онда када сам добио прилику да научим да свирам гусле и да певам уз њих, као студент, ја сам ту прилику искористио захваљујући свештенику Бранку Ћурчину, који је организовао Црквени клуб и у њему школу гусала. Кад сам завршио студије, нисам видео ни за себе нити за француску јавност интерес да докторски рад пишем на неку од француских тема, већ сам се определио за благо наше народне традиције. Ова ситуација ми је показала и да странци често открију више о нама него што и сами знамо и оно чега нисмо свесни, а то су, између осталог, и вредности наше народне традиције. Показало се да кад год остваримо у иностранству неки истински успех, он је по правилу заснован на нашој традицији и идентитету.То важи и за наше културне раднике, за наше научнике. Пример је Иво Андрић, који није писао о неком Карловом мосту или Мосту уметности у Паризу, него је писао о ћуприји на Дрини. И тај мој скромни академски излет у Француску још једном је потврдио да је наша традиција оно најбоље што можемо да понудимо.
Неки од водећих интелектуалаца, лидера водећих политичких странака, прогласили су тај нови, ћирилични лого Културног центра у Новом Саду, који сам одлучио да поставим пре годину дана, за кукасти крст! Месецима су трајали напади под оптужбом да је ћирилица фашистичка. Фашисти су починили један од највећих покоља у овом делу Европе у оквиру Холокауста. А најжешћи напади су се дешавали на сам дан обележавања Рације. Наравно, идеја да је неко писмо фашистичко сама по себи је нецивилизацијска. Нико не каже да је латиница фашистичко писмо. Али, ако се већ таква теза износи, ћирилицом нису писали ни Хитлер, ни Хорти, ни Павелић, већ њихове жртве! Мене лично су та хајка и оптужбе на рачун ћирилице шокирале, тим пре што су се дешавале паралелно у Новом Саду, Вуковару и остатку Хрватске, а то наводи на могућност да су биле координиране.
Како сте се бранили?
– Бранио сам се инсистирањем да је ћирилица темељна вредност, да је она наш идентитет, а да то није фашизам и да то што ми пишемо ћирилицом није фашизам. Верујем да постоје људи који то тако доживљавају, али ја се са њима не слажем. На крају је логика победила и ми смо са великим поносом прославили 1.150 година Ћирила и Методија, годишњицу која се обележавала, између осталог, и у Ватикану, као и у свим словенским земљама, и у оним које пишу и које не пишу ћирилицом. И док су се вијориле велике заставе са ћириличним словима у главној улици у Новом Саду, нико није ни реч рекао против тога. Коначно, након те велике битке и хајке, одатле је проистекла једна велика победа и мислим да се тако нешто више никад неће поновити јер би људи који би следећи пут пробали да ћирилицу пореде са фашизмом постали смешни. Овим смо, верујем, направили један важан корак напред.
Управо сте начинили још један важан корак организовањем конференције поводом годишњице Новосадског договора. Прошло је шест деценија од тада. У старијим генерацијама има оних који су га већ заборавили, међу млађима пак има много оних који за овај договор и не знају.
Ово је прилика да подсетите – шта је означио овај договор и шта је проистекло из њега?
– Организовали смо конференцију на тему „60 година од потписивања Новосадског договора“, којим је у Србију уведена латиница. Кажу двоазбучност, али то није тачно. Није уведена двоазбучност, већ само латиница. По том договору, требало је да Хрвати уче ћирилицу, а Срби латиницу. Данас, шездесет година касније, ако желимо да учимо из историје, уочићемо да ћирилица у Србији одумире а да у Хрватској уопште и није била уведена. За све то време, латиница у Србији цвета. Дакле, резултати Новосадског договора штетни су за српски национални интерес, штетни за српску културу, али уједно и супротни тексту Договора. Можемо да говоримо о превари а можемо и да се питамо: ако двоазбучност није била циљ Новосадског договора, шта је онда био? Намера се види из разговора једног америчког амбасадора и министра културе комунистичке ФНРЈ из 1948. године, где они кажу да ће увести двоазбучност а да ће то реално имати за последицу постепено гашење ћирилице. Не заборавимо да је тада међу комунистима било доста оних који су били антисрпски настројени а неки су наследили и велику мржњу, попут припадника Брозове „Вражје дивизије“, тако да су за овакве људе ћирилица и православље представљали проблем, поред великосрпске хегемоније, како су званично називали србофобију. Мени је занимљиво што тај план, који је сатански генијалан, много говори о нашем менталитету, јер кад би другом неком народу увели паралелни идентитет, онда би тај народ првом приликом тежио да врати свој идентитет. Занимљиво је колико су они били проницљиви и како су знали да ће Срби прихватити туђе као своје, а своје заборавити као да је туђе. То је невероватно! Кад сам био дете, у бившој Југославији је постојао један веома популаран стрип, „Алан Форд“. Главни јунак је био антихерој, антизликовац, који се звао Суперхик. Он је као неки анти-Робин Худ отимао од сиромашних и давао богатима. Та српска језичка политика у протеклих шездесет година је „Суперхик-политика“. Ми отимамо од угрожене ћирилице да бисмо развијали и штитили доминантну и преовлађујућу латиницу.
Увођење латинице, али и много тога што је разграђивало и урушавало српски идентитет, помало је налик калемљењу. Како то да се у нашем народу врло добро „прима“ нешто што је туђе и одраз је туђег идентитета, а притом доприноси урушавању властитог идентитета, и то тако систематски и на дуге стазе? Имали смо лозу, имали смо калем а сада, после шездесет година, имамо горко вино које пијемо!?
– Калемљење је природни процес, а ово што се нама дешава није природно ни добро. Наше калемљење је довело до рата између крошње и корена. Конкретно, говоре нам да је латиница угрожена, да не треба да пишемо ћирилицом, да не треба да је штитимо, јер ћемо тако изгубити латиницу. Међутим, математички индикатори, број натписа на улицама, бројање медија и садржаја које они објављују на латиници уместо на ћирилици, говоре све. „Печат“ је један од изузетака. Сви ови показатељи упућују на то да ћирилица спада чак испод пет процената присутности. То показује да се тренд Новосадског договора непрекидно наставља већ шездесет година као да није дошло до распада Југославије и комунизма и као да Хрвати нису напустили Договор још оне године када је и потписан. Они су у Декларацији о језику изјавили да су суверени народ и да штите свој језик, и то усред комунизма, а затим повукли потписе са Договора, који су прогласили неважећим, да би потом укинули ћирилицу у својим школама, а и иначе су је учили само у трећем разреду и никада је нису користили. А ми смо учили латиницу већ у другом разреду и од тада смо је стално користили. Онда су они спаљивали ћириличне књиге. Чак и сада, кад се постави десетак табли, они ни то не могу да отрпе већ их разбијају чекићем. Ми се понашамо супротно томе, као да се комунизам није ни распао, као да није ни дошло до појаве нових нација и нових језика у региону, понашамо се као да ћирилица не умире, као да ћирилица није наше писмо, као да немамо своје писмо. Понашамо се као верно куче поштујући Новосадски договор из 1954.
Резултати овог договора, његове последице, веома су штетни по Србе. На конференцији је речено да је у питању нешто што можемо да назовемо – преваром. Како је могуће да се та констатација спомиње тек данас, после шест деценија?
– Резултати овог договора су веома штетни за српски национални интерес, за српску културу, тако да можемо да говоримо о великој превари. Хрвати су убрзо након Договора свој језик назвали – хрватски, а не српскохрватски, како смо га ми упорно називали. Кад је дошло време договора о уласку Хрватске у ЕУ и кад је ЕУ покушала да предвиди неки надјезик због перспективе уласка других држава из региона, на пример Србије и Црне Горе, БиХ, Хрвати су демонстративно напустили просторију у којој су се преговори одвијали и где им је сугерисано да се одрекну назива – хрватски језик. Они су, међутим, рекли – хрватски и тачка − и на крају су успели да остваре свој циљ. Њихов језик се данас назива хрватски и ЕУ га је прихватила. А ми Срби кажемо – српскохрватски и тачка. Не сви, али представници многих наших важних институција да. Ту, можда, треба додати да су представници српских установа заступници асимилације српске културе и других култура, а не афирмације српске културе. Са тим њиховим уверењем ја се дубоко не слажем, са тим принципијелним ставом, и питам их отворено за шта примају плату у установама које носе предзнак – српска, ако верују да српску културу и српски интерес не треба чувати.
Невероватна је чињеница да скупу нису присуствовали представници државних институција позваних да проговоре и да јавно изнесу став на ову тему, попут САНУ, Матице српске, Народне библиотеке Србије, школских установа. Како тумачите овај изостанак?
– Ја сам био у контакту са представницима поменутих институција и установа и добио сам отуд подршку. Незванично, али веома конкретну подршку. Заједно смо планирали догађај. Међутим, зашто они не одступају од политике асимилације? Подсетићу на сопствени пример, на оно што се мени догодило пошто сам поставио ћирилични лого Културног центра Нови Сад, и то као представник једне озбиљне установе, која има дугу традицију, а примењујући њен Статут, као и закон и Устав ове државе, да бих, на крају, прошао кроз „топлог зеца“, а то ником не прија, па чак ни младим и борбеним људима као што сам ја, а још мање борбеним старијим људима. Мислим да је бојазан да их јавност неће подржати разлог пасивности у доношењу многих одлука, па и ове о недоласку на конференцију. Морам признати да то није лако. Мени подршка није пружена од стране тих институција када су ме оштро нападали. Упркос томе, мислим да је потребно борити се за праве вредности. Ако нема борбе, све ће остати исто. Ако, међутим, нечим нисмо задовољни и хоћемо то да променимо, онда је она неизоставна, а у свакој борби чар је управо неизвесност исхода, па чак и када је та борба очигледно неравноправна. Нико не може да гарантује исход, али као што знамо, много пута у историји се догодило да Давид победи Голијата. Ризик је ту велики како од пораза, тако и од смрти, али и тога је било у српској историји и упркос томе, мислим да се треба борити. Данас у Српској Атини нико не може да ћирилицу пореди са кукастим крстом и надам се да ће ова конференција, наш округли сто, отворити процес који ће 2015. довести Србе донде где су Хрвати били 1954. − да сматрају Новосадски договор неважећим и неоснованим.
Ако изузмемо теорије завере, као и разне претпоставке, после многих крупних, може се рећи, чак и судбинских корака за српски народ, који су начињени управо изменама и допунама чланова закона, а услед невероватних притисака којима смо сведоци, може ли нам се догодити и да се измени члан 10 Устава у вези са питањем увођења латиничног писма као равноправног?
– У политичкој теорији то се може урадити такозваном скупштинском већином, коју ми у Србији имамо. Било је и оних који су упозоравали да је циљ промена Устава. А један од првих „кандидата“ за промене био је члан 10. Међутим, догодила се украјинска криза, затим поплаве у нашој земљи и приоритети су се променили. Главни проблем нису политичари, ни парламент, ни било какве теорије завере, нити центри моћи ван политичких странака и парламента Србије. Главни проблем смо ми! Јер, нама је свеједно. Кад ти неко узме нешто према чему си равнодушан, ти реално ниси оштећен и немаш основа да то браниш а сутра да жалиш. То је суштина проблема ћирилице. Може нација да постоји и без ћирилице. Ми Срби смо и старији од свог писма. Пресудна разлика није то да ли неко пише ћирилицом или латиницом, већ да ли му је стало или му није стало. Да ли има одговоран однос или неодговоран однос. Ми показујемо да смо неодговорни у вези са свим питањима а не само око питања ћирилице. Све што нам је Бог дао ми занемарујемо, а то није само ћирилица наша јединствена, то дивно писмо које су нам оставили Ћирило и Методије, Свети Сава и Вук. Чињеница је да смо ми у деветом веку као Словени добили прилику да пишемо свете књиге на свом писму и језику, а да су у остатку Европе вековима после тога остали народи горели на ломачи само кад би помислили нешто тако да ураде. Затим, та моћ коју је Вук Караџић дао сваком српском детету да са поносом и лакоћом, без премца у свету, постане писмено. А ми смо све то протраћили. И сада се наша деца, уместо да буду најпоноснија и најписменија на свету, осећају неписмено јер је на тастерима компјутера и телефона које додирују, на играчкама којима се играју, у цртаним филмовима које гледају − само латиница. Ми их учимо да прихвате ропски менталитет и тај однос имамо и према језику и према култури, држави и према знању, према привреди. Значи, све што је вредно и све што има шансе да нам помогне и да нам донесе бољитак ми презремо, и то је проблем који је старији од Новосадског договора, и за то нам нису комунисти криви. Комунисти би ово, да је било могуће, урадили и Хрватима. Гарантујем да би Хрвати, оног дана кад би комунистички притисак нестао, одмах кренули да се врате себи. А ми смо, ево, иако комунизма већ две деценије нема, и даље одани другу Титу у рушењу српског идентитета и националног интереса. Нико ко пише латиницом нема права да се због свега овога буни, као што родитељи који терају своју децу да беже одавде немају право да се љуте због одлива мозгова из земље.
На конференцији је било речи о предлогу да се ћирилица уведе у основне школе као једино писмо. Како бисте образложили овај став?
– Као политиколог и филолог, хтео сам да урадимо све оно што су урадиле и остале земље чланице ЕУ, затим Република Хрватска. Све, сем разбијања латинице. Ако у Хрватској деца уче само латиницу, зашто деца у Србији не би учила само ћирилицу, а то не угрожава грађанске слободе у другим земљама света, па не знам ни зашто би код нас. Оно што морам да приметим, међутим, јесте да се члан 10 Устава Србије не примењује у овом случају и да у нашем закону, заправо, не постоје казнене мере, тако да ми немамо филмове титловане ћирилицом, иако су прописно увезени у Србију, али без нашег језика и писма. Имамо и робне декларације које нису у складу са нашим језиком и нашом политиком. Недостају менији на ћирилици на многим мобилним телефонима. То су све ствари које би проистицале из Устава и српског филолошког програма, али се не примењују. А за почетак треба да променимо само оно што, у ствари, већ имамо регулисано Уставом.
ГОВОР СРЦА
Круна недопустиве небриге о језику и писму је непостојање тела у оквиру министарстава, владе, које би се о језику и писму као темељу идентитета народа бринуло. Ваш коментар о томе?
– Важно је да Хрвати имају пет тела која се баве идентитетом у министарствима и при влади, а ми немамо ниједно. Хтео сам да на конференцију позовем стручњаке за језик из министарстава а онда су ме моји пријатељи које сам консултовао овим поводом одговорили рекавши да ми немамо никакво тело које окупља такве стручњаке при министарствима и да имамо само једну особу која се бави језичким законодавством, али као допунском активношћу. То говори о нашем односу према језику и писму и према идентитету. Ми у Културном центру приљежно радимо на томе. Кад се раније чуло за Културни центар у Новом Саду? Он је постао средиште многих важних дешавања последњих година и на то сам веома поносан. Кад сам постао директор ове установе, могао сам да се не бавим исправљањем „криве Дрине“ и да оставим латинични лого у називу Културног центра, али сам сматрао да је важно да се то промени. И променио сам. Дакле, постоје људи који хоће да узму ствар у своје руке и хоће нешто да ураде и људи који неће ништа да ураде. Замерам генерацији својих родитеља и кад им кажем да су нам уништили државу, они се љуте. Притом, никад се нису извинили за то, нису преузели одговорност, никад се нису упитали зашто се све тако одвијало. Никада нећу дозволити да моји синови и кћерке то кажу мени. Многи ће се једном покајати што су имали прилике да учине нешто за свој народ, а нису учинили. И биће им жао и неће моћи ни себи ни другима да објасне да је то био њихов избор. Међу онима који су потписали Новосадски договор били су и Иво Андрић и Десанка Максимовић и Александар Белић. Да су којим случајем данас живи и да виде до чега је тај договор довео, шта би рекли! И шта год да кажу, у срцу им не би било право. Можемо да претпоставимо да је један велики Иво Андрић, као мудар човек, врхунски дипломата, нобеловац, масон, могао да претпостави чему ће да одведе Новосадски договор. Али, не заборавимо да су те 1954. многи логори, па и Голи оток, радили пуном паром.
Печат, 19. децембар 2014.