Saznanje

Амерички професор Ноам Чомски написао је на свом сајту коментар у коме је указао на лицемерје западне јавности, упоређујући нереаговање светске јавности на НАТО бомбардовање Радио-телевизије Србије (април 1999) са једнодушним згражавањем света после масакра новинара редакције „Шарли ебдоа”. У допуњеној верзији чланка, коју је мимо обичаја пренео у целости Си-Ен-Ен, професору Чомском се поткрала и једна грешка. Он тврди да је Европски суд за људска права осудио директора РТС Драгољуба Милановића на десет година затвора, а чињенице су да је то учинио домаћи суд у Србији.

Ипак, Чомски подсећа да је истакнути амерички дипломата Ричард Холбрук, тадашњи изасланик за Југославију, описао напад на РТС као изузетно значајан и позитиван развој. Осим тога, тадашњи британски премијер Тони Блер тврдио је да је српска телевизија била легитимна мета. Међународна организација за заштиту људских права Амнести интернешенел оценила је да је то био намеран напад на цивилни објекат и да је као такав – ратни злочин. У нападу на РТС погинуло је 16 новинара и телевизијских радника.
-----------------------------------------------------------------
Свет је био ужаснут убилачким нападом на француске сатиричне новине „Шарли ебдо”. У „Њујорк тајмсу”, ветерански дописник из Европе Стивен Ерлангер сликовито је описао догађања одмах након напада, који су многи назвали француским 11. септембром, као „даном сирена, прелетања хеликоптера, избезумљених новинских извештавања, полицијских кордона и узнемирене светине, деце евакуисане из школе ради безбедности. Баш као и претходна два дана, то је био дан крви и ужаса у Паризу и околини”. Огромни протести широм света праћени су размишљањем о дубљим узроцима овог зверства. „Многи у томе виде сукоб цивилизација”, пише у једном наслову у „Њујорк тајмсу”.
Реакције ужаса и згражања над овим злочином су оправдане, као и тражење дубљих корена, само уколико се чврсто држимо одређених принципа. Реаговање треба да буде потпуно независно од тога шта људи мисле о овом часопису и његовим публикацијама. Ватрено и свеприсутно скандирање „Ја сам Шарли” и слично не би требало да указује на било какву везу са часописом или чак сугерише на њу, барем у контексту одбране слободе говора. У ствари, оно треба да подржава одбрану права на слободно изражавање, без обзира на садржај, па чак иако се сматра да су ти садржаји пуни мржње и изопачени.
Скандирање треба, такође, да изражава осуду насиља и тероризма. Председник израелске Лабуристичке странке Исак Херцог сасвим је у праву када каже: „Тероризам је тероризам и не може се другачије тумачити.” Исто тако је у праву када каже да се „сви народи који теже миру и слободи (суочавају с) великим изазовима” који долази од убилачког тероризма – да оставимо по страни његово очекивано селективно тумачење овог изазова.
Ерлангер сликовито описује сцену ужаса и наводи изјаву једног преживелог новинара: „Све се срушило. Није било излаза. Дим је куљао са свих страна. Било је страшно. Људи су вриштали. Цео призор је личио на ноћну мору.” Други преживели новинар му је испричао да се чула страшна детонација и да се све потпуно замрачило. Ерлангер каже да се „посвуда налазило разбијено стакло, срушени зидови, савијене греде, спржена боја и осећала емотивна пустош”. Јављено је да је барем десет људи погинуло у експлозији, а да се двадесет, који су „вероватно закопани испод рушевина”, воде као нестали.
Али неуморни Дејвид Петерсон нас подсећа да ови цитати нису преузети из извештаја у јануару 2015. Они потичу из Ерлангерове приче од 24. априла 1999, која је објављена тек на шестој страни „Њујорк тајмса”, не достигавши тако значај напада на „Шарли ебдо”. Ерлангер је извештавао о НАТО (значи америчком) „ракетном нападу на седиште државне телевизије Србије” који је „избацио Радио-телевизију Србије из етра”.
За њега је дато званично оправдање. „НАТО и амерички функционери су правдали напад као покушај да се ослаби режим председника Југославије Слободана Милошевића”, каже Ерлангер. Портпарол Пентагона Кенет Бејкон је током састанка са новинарима у Вашингтону рекао да је „српска телевизија део Милошевићеве убилачке машинерије баш као и војска”, па према томе легитимна мета напада.
Југословенска влада је објавила да је „цела нација уз председника Слободана Милошевића”, извештава Ерлангер и додаје да „није јасно како влада располаже овако прецизним податком”.
Такви подругљиви коментари су изостављениу чланцима о томе да Француска оплакује мртве, а да је свет огорчен оваквим злочином. Исто тако, нису нам потребна нам испитивања дубљих узрока, као ни дубокоумних питања о томе ко симболизује цивилизацију, а ко варварство.
Међутим, онда се Исак Херцог вара када каже: „Тероризам је тероризам и не може се другачије тумачити”, јер он се дефинитивно може другачије тумачити – тероризам није тероризам када далеко безобзирнији напад изведу они који себе сматрају праведницима на основу своје силе. Слично томе, нема напада на слободу говора ако праведници униште ТВ канал који подржава владу против које се они боре.
По истом принципу, одмах схватамо коментар адвоката за грађанска права Флојда Абрамса у „Њујорк тајмсу”, познатог по одбрани слободе изражавања, да је напад на „Шарли ебдо” „најразорнији напад на новинарство који памтимо”. Потпуно је у праву кад каже „који памтимо”, јер тиме пажљиво класификује нападе на новинарство и терористичке нападе према одговарајућим категоријама: њиховим, који су грозни, и нашим који су морални и лако могу да се избришу из памћења.
Можда треба се присетимо да је ово само један од многих напада које су праведници извели на слободу изражавања. Поменимо само један пример, који је лако избрисан из „памћења”, а то је да је напад на Фалуџу од стране америчких снага у новембру 2004, што је један од најгорих злочина инвазије на Ирак, започет окупацијом Опште болнице у Фалуџи. Војна окупација болнице је, сама по себи, озбиљан ратни злочин, и не узимајући у обзир то како је изведена, о овој акцији се неутрално известило у насловној причи у „Њујорк тајмсу”, уз фотографију на којој је приказан злочин. У чланку пише да су „наоружани војници истералипацијенте и болничко особље из соба и наредили им да седну или легну на под и да им је војска везала руке иза леђа”.
О злочинима је писано веома похвално уз оправдавања: „У офанзиви је, такође, затворен објекат који официри називају пропагандним оружјем бораца: Општа болница у Фалуџи, која је непрекидно извештавала о цивилним жртвама.
Таквој „пропагандној агенцији” се очигледно не сме дозволити да бљује своје вулгарне бестидности.